Расејање

ПИСМО ИЗ ПЕРТА, ГДЕ ЖИВИ ОКО 13.000 СРБА
У сваку радост кане нешто сете
У тој метрополи на југозападу Аустралије, граду налик на футуристичку слику урбаног раја, Срби су већ пет генерација поштован свет, угледни лекари, бизнисмени, уметници, спортисти. Долази се на дербије „Белих орлова”, игра се „Карађорђев куп”, слуша Радио „Србија”, окупља у црквама Светог Саве и Свете Тројице. Па ипак, исповедају, душа сваког исељеника подељена је на вечно „код нас” и „овде”. Свак је отишао да би се једном вратио, али „живот је кратак, а пут далек”

Пише: Мирјана Драговић

 
У Перту, главном граду Западне Аустралије, на крајњем југозападу петог континента, стасава пета генерација српских исељеника. Српски језик, од источне до западне варијанте, можете овде чути на улици, у превозу, продавницама, на плажама... Према незваничним подацима, Срба у Перту има око тринаест хиљада, уз сталну тенденцију раста, додуше нешто блажу након окончања великих кризних догађаја на Балкану из 1990-их. Долазе пре свега преко радне визе, системом бодовања, што потом може да обезбеди сталну визу и држављанство Аустралије.
Прва и наjчешћа слика Перта – пословни центар сa неколико стаклено-бетонских небодера, карактеристичних за модерне метрополе – може да створи сасвим погрешан утисак. Перт, у ствари, више личи на огромно село. На пословну градску зону настављају се тихи стамбени квартови с породичним кућама. Кад пролазите широким улицама крај травњака и цветних алеја, спортских терена, дрвореда, кућа са вртовима, капијицама, перголама, насмешеним суседима, крај излетишта сајезерцима и озиданим роштиљима (само донесете своју храну и укључите), сабесплатним концертима, кад сретнете ретке пролазнике, или кад схватите да је све запустело већ од првог мрака, Перт вам може личити на утопистичку визију живљења или на неки социолошко-хабитациони футуристички експеримент. Слика урбаног раја – савршеног, изолованог места за живљење. Без графита, без иједног пса луталице, без контејнера и смећа по улицама (износи се само одређеним данима), без иједног запуштеног предграђа. Између градских зона су једноставно остављени природни резервати.
Тај калеидоскоп улица може да наруше једино зоне са огромним лименим кутијама неких индустријских или трговачких објеката, сплет саобраћајница, или неко градилиште.
Када би човек хтео да измисли место за живот, своју кућу, суседство, улицу, предграђе, тешко да би нешто маштовитије и лепше смислио. Замерити се може, евентуално, неосмишљеном (по нашим мерилима) животу уз реку и океан.
Па ипак, често и то изгледа монотоно, беживотно. Уловите себе да сте се зажелели старих камених плочника и фасада, пластике необарока, сецесије и других старих европских стилова, чак и стамбених зона епохе соцреализма, групица деце и омладине по улицама и улазима, уз гитару. Или је то свуда прошлост, или глобално село успева да сравни и униформише све младости?
Али, подаци упозоравају да чак и овде, у оваквом Перту, криминал видно расте.

ТРИ ТАЛАСА ДОСЕЉАВАЊА

Перт је млад, у њему се не може осетити дух древности, она сигурност и понос које даје традиција вековног постојања, али је некако ванвременски. Понекад рогобатно везује у целину модерну вишеспратницу и стару камену црквицу бојажљиво стиснуту у њеном подножју.
Основан је крајем тридесетих година XIX века од стране слободних досељеника, нешто северније од старијег лучког града Фриментла на обали Индијског океана. Након референдума 1901. године, Западна Аустралија је постала део Аустралијске Федерације.
Клима је у овом делу Западне Аустралије веома повољна, слична медитеранској. Ако упознате неког имигранта Енглеза или неког из северних земаља које нису биле кризна подручја, рећи ће вам да живи овде због климе.
Осим Универзитета Западне Аустралије (UWA), основаног 1911, у Перту постоје још три државна универзитета и приватна академија уметности. На њима учи и предаје много овдашњих Срба. Перт нема посебно дугу традицију ни у науци, ни у социо-културној надградњи, али таленат било које врсте свакако неће остати непримећен и добиће своју шансу за усавршавање, ако не у Перту, онда на другим местима, као што је многим нашим младим талентованим људима овај град послужио као одскочна даска. Имена која заслужују посебну пажњу и представљање је много.
И „Перт концерт хол”, са симфонијским оркестром, и Институт уметничких иновација, и новогодишњи тениски „Хопман куп”, и друге институције, не пролазе без српских имена.
Прве генерације српских исељеника дошле су у ове крајеве на размеђу ХIХ и ХХ века и између два светска рата, када је мноштво Срба и других народа бивше Југославије отишло у прекоокеанске земље. Други талас исељавања, најзначајнији, био је након Другог светског рата, а његов највећи део чинила је маса расељених логораша и ратних заробљеника. Мада су многи од њих били веома образовани људи, дошли су овде као физичка радна снага, веома потребна Аустралији у то време на пољима шећерне трске, у рудницима, градњи брана, железничких пруга... Трећи талас усељавања у Аустралију био је седамдесетих и осамдесетих година прошлог века, из искључиво економских разлога. И најзад, велики део српског живља уселио се у Аустралију, па и у Перт, током ратне и економске кризе 1990-их у бившој Југославији. Избеглице су добијале сталну визу, били су им обезбеђени смештај и социјално старање. Будући да су долазили образовани и квалификовани људи, релативно лако су налазили послове и обезбедили себи и породици добре услове за живот.

НАЈТЕЖЕ ЈЕ ПРВИМА

Свако поколење исељеника сматра своје време најтежим, али може се рећи да је првим генерацијама досељених породица, у било ком времену, ипак најтеже. Ведро лице Петра Радановића, једног од најстаријих Срба у Перту, чији је отац 1901. дошао из Херцег-Новог, не одаје ни године ни тежак живот. Али, из приче о животу првих досељеника у Калгули, град источно од Перта, у коjeм се налази познати рудник злата, сазнајемо да није било нимало лако.
У Калгули су се у то време доселиле бројне српске породице, међу којима Павловићи, Даниловићи, Лучићи, Малошевићи, Мречевићи, Видаковићи, Шиљеговићи, Вабићи, Марићи, Ћетковићи, Божовићи, Косовци... Иако добри радници и домаћини, заједно с Италијанима и Грцима доживљавали су стална потцењивања ипровоцирања од стране домаћина. Петар се одлично сећа ескалације сукоба 1934, када је један Италијан нехотице убио Аустралијанца. Наредних дана домаћи су сеосветили тако што су запалили и опљачкали имигрантима куће, радње, ресторане, имања, међу којима и око 80 српских. Иначе, имигранти нису добијали никакву посебну помоћ, осим што су се помагали међусобно, а времена су била тешка.
Школовање је било скоро немогуће, јер се морало непрестано радити. Више се о историји балканских подручја учило уз гусле, по кућама исељеника, једином састајалишту у тадашње време. Петар као посебну реликвију и данас чува прве гусле у овом делу света, направљене од лимене посуде, које заиста имају звук као да су праве јаворове.
Срби су учествовали у оба светска рата као аустралијски војници или добровољци. Једна чета добровољаца, углавном Далматинаца, борила се на Солунском фронту. Никола Марић, припадник аустралијске војске у Првом светском рату, за заслуге је добио одликовање и земљу. Он је био први конзул Краљевине Југославије у Фриментлу.
Наши људи у Перту и током последњих српских страдања 1990-их били су веома активни. Прикупљали су и слали помоћ, збрињавали и лечили, али и активно устајали у одбрану српског имена овде.

ОДБРАНА ИМЕНА И ОБРАЗА

Осим југословенског клуба „Југал”, који окупља део Срба, у Перту постоји још неколико заједница. Српски центар „Западна Аустралија” у Мадингтону, са зградом на којој могу позавидети многе досељеничке заједнице, недавно је прославио дванаесту годишњицу; при њему делују спортске и фолклорна секција, затим Културно-спортски клуб „Србија”, основан 1978, Културно-спортскa заједницa „Рокинхем” у истоименом предграђу, са фолклорном и кошаркашком секцијом за младе, Културно-спортска заједница „Крајина”.
При заједници „Србија” постоји фудбалски клуб „Бели орлови”, домаћин турнира „Карађорђев куп”, на којем се такмиче тимови локалних заједница из целе Аустралије. Пре две године специјални гост је била кнегиња Јелисавета Карађорђевић. На другом крају града, Фолклорна група „Коло”, чији је руководилац и кореограф Оливера Зимоњић, стални је учесник најважнијих српских манифестација.
Србе окупљају и две црквено-школске заједнице, при Храму светог Саве и Храму Свете Тројице (грађеним прилозима грађана крајем педесетих година прошлог века), као и мисионарска заједница-парохија Свети Василије Острошки. При црквено-школским општинама организоване су библиотеке и школе српског језика под заједничким именом „Вук Стефановић Караџић”.
Радио „Србија” емитује информативни програм, а новости, поруке, рекламе и српске песме се могу чути и путем Информативног центра „Алекса Шантић”. Кад год прилике допуштају, организују се и посебни видовдански програми. На оном из 2005, бележи локална српска хроника, учествовала је позната српско-аустралијска глумица Бојана Новаковић.
Сваке године екипа Фестивала српског филма, који је основан и припрема се у Сиднеју, омогућава да се виде српски филмови, и стари, и новији.
Свака три месеца Илија Илић, у слободно време репортер Радија „Србија”, организује књижевне вечери на којима своје радове представљају овдашњи књижевни и други уметници.
Упркос црним пропагандним стереотипима и скупим негативним спиновањима јавности у недавној прошлости, Срби су поштовани људи у овом делу света, цењени лекари, бизнисмени, уметници, спортисти. У овој мултиетничкој, мултикултурној средини, они плене својом свестраношћу, бистрином духа, отвореношћу, несебичношћу, предусретљивошћу... Нажалост, Перт нема ни српско конзуларно представништво, ни конзуларне дане, што би приближило отаџбину и омогућило боље контакте и организовање.
Можда је и због те даљине још већа подељеност душе сваког исељеника на „тамо” и „овде”, на то вечно „код нас” и „овде”. Није лако спојити толиком даљином раздвојено и толико различито. И све што овде било који човек постигне, види, доживи, научи, нема свој пуни сјај јер не може лако да се пресади, пренесе, подели са пријатељима, породицом, суседима, суграђанима... који су остали далеко. И као да сваки наш човек овде има сету и носталгију за нијансу израженију од исељеника из других делова света. Сви разговори почињу Србијом и завршавају се Србијом. Свако је одлазио из отаџбине да би се једном вратио. Али, живот је сувише кратак, а пут далек.

***

Свет у малом
У последње три деценије популација у Перту се удвостручила, те град сада броји више од 1.600.000 становника. И наравно, овде је свет у маломе, могу се срести све нације света. Осим сталног прилива становништва из Азије, досељавали су се људи из Јужне Африке, Зимбабвеа, Бразила, Италије, Грчке, словенских земаља, наравно и из свих делова некадашње Југославије.

***

„Тесла форум”
Удружење „Тесла форум” из Перта пре шест година је основао инжењер Бранислав Грбовић, угледни привредник, уз подршку значајних институција Србије, Црне Горе и Аустралије. Промовишући дело генијалног српског научника чије име носи, Форум окупља људе и организације пре свега техничких струка, залаже се да се Теслин рођендан, 10. јули, прогласи Међународним Теслиним даном, додељује Теслине награде и медаље (рад вајара Јована Радановића) најбољим студентима и научницима из области којима се бавио Никола Тесла.